Žena muškarcu…

Voli me ovakvu kakva sam. Voli me kada se tamni oblak nadvije nada mnom, pa sam tužna, teška i nepodnošljiva. Voli me kada vrištim, kada sam nervozna, bijesna i ljuta. Ne uzvraćaj paljbom, samo me zagrli i reci mi da će sve biti u redu…ili bolje ćuti. Da, bolje ne govori ništa. I ne dodiruj me!


Voli me kada plačem, onako, bez razloga, voli me kada ne želim da pričam sa tobom i kada ti zalupim vrata. Voli me kada ti kažem da želim da budem sama. To nema nikakve veze sa tobom, samo me pusti i čekaj ludaču da dođe k sebi. Voli me kada nisam sređena i lijepa: u trenericama, pidžamama, sa raščupanom kosom i izraslim korijenom. Voli me kada sam nesigurna i kada ne volim samu sebe. E, tada me najviše voli! Voli moj jutarnji dah, moje nadute oči i podočnjake. Voli moja hladna stopala i ugrij ih. Voli moje pune ožiljaka ruke od vrelih šerpi, tiganja i nespretnog korišćenja noža. Ljubi ih, mnogo ih ljubi… da prođe. Voli me kada me sve mrzi i kada me svi nerviraju, a najviše ti. Znaš da mi tako dođe i da si ti laka meta. Ma, uvijek to brzo prođe, zar ne? Voli me kada ti pravim ljubomorne scene. Znaj da to radim samo zato što te još uvek strastveno volim i želim…samo za sebe. Voli tvoju posesivnu i paranoičnu kučku. Razuvjeri me poljupcima, onako kako samo ti znaš. Voli me kada se malo ili više ugojim. Voli svaku moju oblinu, strije na butinama i stomaku, voli me ovakvu – nesavršenu. Obožavaj moje mane, grli me i reci mi da sam lijepa. Glupi čovječe, zar još uvijek nisi odgonentnuo žensko srce? Voli me kada ručak ne ispadne dobro, voli me kada ti uništim omiljenu majicu u mašini, voli me kada zaturim negdje tvoje šarafcigere, kada nešto slomim, pokvarim i ne uradim kako treba. Voli me kada griješim. Hajde reci, zar čak i tada nisam prosto neodoljiva?

Voli me kada plačem uz glupi film i nemoj da mi se rugaš. Da se nisi usudio! Voli me kada skakućem po kući i blesavim se, iako sam “ozbiljna” žena. Prihvati me ovakvu, nespretnu i budalastu. Voli me kada urlam na sav glas “All by myself” kao Bridžit Džouns ili kada me uhvate bubice, pa pustim Cecu do daske. Voli me kada sam razmažena i zahtijevna. Voli me kada ti se požalim da nemam šta da obučem iako mi je ormar pun. Voli me kada ti kažem da mi “baš te cipele trebaju” i da “bez tog parfema ne mogu da živim”. Voli me kada me uhvati nemir i ne znam šta ću sa sobom, pa su mi svi krivi za nešto, čak i ti. Uvijek ti. Optuženik. Dežurni krivac. Klimni glavom, ne shvataj me ozbiljno. Prećuti. Mislila sam da si me do sada upoznao. Voli me kada zacmizdrim čim vidim ranjenu životinju ili čujem vijest o zlostavljanom djetetu. Voli me kada me boli stomak ili glava ili jedno i drugo zajedno. Voli me kada sam slinava, bolesna i bezveze. Skuvaj mi čaj i donesi mi ćebe. Operi sudove. Namiri djecu. To je moj lijek. Već sutra ću ozdraviti. Pa, mogu i ja malo da se mazim, zar ne? Voli me kada ti tjeram inat, kada kažem “ne”, a mislim “da”, kada ti kažeš “bijelo”, a ja kažem “crno”. Znaš da to radim namjerno. Znaš da moja riječ mora da bude posljednja. Voli me čak i tada. Teško je, ali možeš ti to.