I bio si tu…

Bez tebe život prestaje, gasi se!
Kao umorne svetiljke u zaboravljenoj luci,
kojoj je izgubljeni putnik pre stotinu godina prišao.
Osetivši sve njene usnule strasti i prelepe predele..
ponovo je ostavlja da čeka!

Usamljena i nemirna, pomalo uplašena, prepušta se vetru
koji nosi njegov miris.
Zamišlja njegove nežne ruke, prste koji joj miluju kosu
spuštajući se niz leđa, golicajuci sva čula!
Budna sanja i nada se, da je san možda java..
da njegove usne i tako toplo telo nisu daleko.
Možda ga ne vidi, mrak je!
Osluškuje u noćnoj tišini,
možda taj šum u daljini,
to su njegovi laki koraci!
Uskoro ce doći.
Čekaće ga do kraja večnosti,
možda samo do jutra.
Probudiće se iz sna i on će biti pored nje, grliće je i grejati,
njegovo telo biće štit od jutarnje svežine!
U njegovom oku videće prve zrake sunca
i piti rosu sa njegovih usana.
Iznova će se prepustiti i uživati u slatkoći njegovih reči.
U njenom srcu vladaće mir, jer je voljena u njegovom zagrljaju!

Biljana Kitanović